HOBO
You are here: Home » Српство » Чувар Зејтинлика : Плачем кад нико не види
Чувар Зејтинлика : Плачем кад нико не види

Чувар Зејтинлика : Плачем кад нико не види

Ђорђе Михајловић , чувар српског војничког гробља Зејтинлик , први пут говори , за “ Новости “ , о завету предака да умрле јунаке жив не напушта

Ко ће да ме наследи , питате ме ? Не умем да вам одговорим . Судбина ми није подарила сина . Да јесте , ја бих му , данас , овако казао : преузми ти овде заставу , тако су мене моји Михајловићи заветовали . Они су говорили : док држиш заставу , држи и она тебе .
Његова “ застава “ је да служи Зејтинлику , српском војничком гробљу . Да бдије над уснулим пуковима осам хиљада ратника који су се , после страшне голготе и пробоја Солунског фронта , жртвовали за отаџбину Србију . Даровали јој оно најдрагоценије – сопствене животе .

Ово је Ђорђе Михајловић , чувар Зејтинлика , Солун , улица Лонгада , недалеко од трга Метаксис . Часна старина има 85 година . Пола века дочекује и испраћа потомке старих ратника . Говори о њиховом страдању . Показује где су им хумке које чува као да су , све осам хиљада страдалника , његов род . Најрођенији род .

- Они су све нас надвисили својим јунаштвом и љубављу према отаџбини – каже нам .

- Та висина и таква љубав мене и обавезује и држи . Ми смо , моји Михајловићи , из Грбља код Боке которске . Али говоримо : ми смо Срби . И деда Саво и отац Ђуро почивају недалеко одавде . Деда је био солунски добровољац , желео је да овде остане вечно . Отац се скућио , оженио Гркињом , као и ја . Заједно смо , ту , на услузи . И поносни смо за овакво поверење .

Ђорђе Михајловић- чувар српског војничког гробља Зејтинлик

Поранио је Ђорђе Михајловић , као сваког дана , и овог – пре сунца да отвори гроздену капију гробља . Да почисти улаз . Уреди парцеле и стазе између белих мермерних крстова . Оплев траву , уклони пале гране чемпреса и увеле цветове олеандера . Упали прве свеће , долије зејтин у кандилима . Обрише иконе и фотографије ратника , донете из отаџбине . Сваког дана изгланца и дуге ходнике костурнице , у којој су касете са остацима именованих и неименованих бораца Дринске , Дунавске , Моравске , Тимочке … дивизије . Потом долије ракију , завичајну , попуни табакере “ Дрина“ без филтера .

- Те цигарете су и они пушили , многи остали жељни … Оваквом ракијом наздрављали у свом завичају … – Каже тихо у журби да пре првих посетилаца све доведе под конац који се у његовој свести , деценијама , ето , тка у најлепшу потку .

Рођен је , каже , овде на гробљу , у кући деде Сава . Година рођења садашњег чувара Зејтинлика Ђорђа Михајловића ( 1928 ) је година смрти деде Сава .

- Он је , несрећан , прикупљао кости сабораца од горницу до Битоља , са Кајмакчалана , Ветерника , Доброг Поља , Кожара и Козјака – набраја Ђорђе . – Вадио их из плитких гробова са усамљених кота . Са којекаквих чука . И камењара . Није успео да сав посао позавршава . Али је имао ко да га замени . Мој отац Ђуро , он је све до смрти , а то је било 1961. године , чувао ово свето место . Мени је казао : ти ме наследи . То је част , рекао ми је . А част , сине , нема цену . Застава коју држиш , да не паднеш … Тако је њему говорио његов отац , тако он мени … И ја се надам да ћу до краја живота , како – тако , да служим овом светилишту .

Овде се прича о наследном реду чувара Зејтинлика прекида . Засад . Деда Ђорђе , тихо , као да самом себи говори , додао је још неколико речи :

- Надам се унуку , али и унуке су ми добродошле …

Теку потом сећања . Нижу се слика за сликом . Ко је све ово место и када походио . Како су изгледале прве задушнице . Како је деда Ђуро , Немцима , када су дошли 1941. да опљачкају маузолеја , рекао : “ Не дирајте то , ту почивају и ваши сународници … Па , ово Н. Н. , је “ непознати Немац “ . Тако су , прича данас његов син Ђорђе , пљачкаши одступили … Бескрајни низ слика заустављен је у сећању деда Ђорђа Михајловића , унука Савова и сина Ђурова … Њему су , каже , најболније биле оне из сусрета са преживелим ратницима . Памти сваког по имену . И , који је од њих одакле . Па , и данас , довољно је да посетилац каже презиме , а деда Ђорђе ће рећи одакле је . И колико српска војника , из тог места , почива овде на гробљу над којим он бди .

- Не могу да заборавим једну слику . Дошле старине , година као што ја сада имам , и више . Пратили су их синови , унуци . Придржавали их , а они падају уз крстове сабораца . Била је то њихова последња посета Зејтинлику . Вадили су из недара суве шљиве , јабуке … Неко грумен земље донео , неко воштаницу . Сви плачу . Ја стежем срце , па плачем само кад нико не види . Плачем за свима који овде почивају , страдали у чежњи за отаџбином , мајчинском сузом . Својим кућним прагом , њивом , заустављеним плугом у родној ораници .

Много је бора на лицу Ђорђа Михајловића исписаних сећањима . Да има времена , а нема , јер посете сваког тренутка стижу , а он је овде и употребу , и чувар , кустос који тумачи историју … много би имао тога да исприча . А жури и када закопчава последње дугме под грлом своје војничке кошуље , на чијем је рукаву грб Србије . На глави шајкача . И ништа није у таквом сагласју са овим местом као Ђорђе Михајловић .

- Деда Саво је пренео на мог оца ове речи , а он их је испричао мени : не заборави , сине , никада бол са којим су наши , српски војници , хранили чежњу за повратком кући , робовали крваво парче своје земље да би се у њу вратили . Да загрле породице које их нису дочекале . Децу , која их нису упамтила . Данас ја ово говорим њиховим потомцима . Они плачу . Кажу : да им се барем овим сузама одужимо . Ја те сузе поштујем , али их не волим . Одговорим им : децо , ваш дуг није да плачете , већ да не заборавите јунаке . Ниједан народ није имао среће у забораву таквих ратника .

Време , као песак кроз прсте , цури , цури … Овога дана , Ђорђе Михајловић неће стићи чак ни да руча . Десет хиљада квадратних метара , на којима је српско војничко гробље смештено , ваља обићи . Уредити . И још седамсто квадрата костурнице .

- Разумите , децо , понос је то што служим овима који су нас надвисили – рекао је .

По 12:00 ће обављати исти посао , као и пре поднева . А увече , кад месец заплови небом , као онај брод са Крфа , он пали канделабре , пребирајући по успоменама . Пита се која ли је по реду ово ноћ мртвима у подножју Магленских планина .

Маршира СВУ НОЋ Раша Перић посветио је песму чувару Зејтинлика , Ђорђу Михајловићу : Да ли је оно Михајловић – отац ? или је Михајловић – син ? или Михајловић – унук ? Час је пред четом кувар , с белом кецељом … Налива чаше причесног . Час је војвода , свечан , парадни у подне , српским војницима качи ордење од латица ружиних од рузмарина , од мајчине душице … Маршира сву ноћ око капеле на Зејтинлику са Арханђелом Михајлом , испред .
ОНИ , наши професори У редакцији “ Вечерњих новости “ , током протеклих шест деценија , најмање десет потомака солунаца стасавао је и овде завршавало радни век . На незаборав страдања и славе српске војске у Првом светском рату , неки од њих оставили су најлепше приче у српском новинарству . Јубилеј је прилика да се подсетимо Ђорђа Поповића и Павла Павловића , наших професора , како смо их с пуним правом у редакцији звали и од којих смо учили занат

Comments are closed.