Година 1199. обележила је смрт српског великог жупана и оснивача династије Немањића, Стефана Немање. За собом је оставио темеље српске државе и три сина, Вукана, Стефана и Растка, да сачувају и учврсте његово владарско дело.

Немањино наслеђе није било ни лако, ни једноставно. Расправа између два старија брата о праву на првенство у државној управи прерастао је у сукоб. Све до првих година тринаестог века тињала је ова борба, понекад проваљујући у отворену нетрпељивост. У прво време Вукан је успевао да одржи власт у Србији, делујући из свог сигурног уточишта у Зети коју је наследио још од оца. И најмлађи Немањин син Растко, много познатији под својим монашким именом Сава, од самог почетка се укључио у пресуђивање који од старије браће треба да буде владалац у Србији.

Мада је Немања одредио Стефана за свог наследника, Вукан је, уз помоћ угарског краља Емерика, обезбедио премоћ у Србији и протерао Стефана, 1202. године. Тако је Вукан постао велики жупан. Неколико година доцније, 1204. или 1205. Стефан је успео, постепено освајајући српске земље, да преузме власт у Србији. Најзад се остварила Немањина жеља: да Стефан влада земљом, а да Вукан буде "велики кнез" једне области. Преношење моштију Стефана Немање из Хиландара у манастир Студеницу помогло је помирењу између два брата. Главну улогу у том чину имао је Сава.